Поштоване колегинице и колеге,
Желим да вам пружим подршку у раду са нашим ученицима после незапамћених трагедија у “нашем дворишту”. Злочини који су, без сумње и без изузетка, потресли и растужили све нас и наше друштво у целини.
Реакције свих, деце/ ученика и одраслих су различите, што је и очекивано. Емоције су помешане, туга, љутња, бес, жалост, неверица, разочарање, страх, забринутост, сумња…
Али сву ту различитост надјачава јединствена жеља да се више никада и нигде не понови и не догоди.
Да би жеља била остварива морамо се сви и укључити. Појачати васпитну улогу школе, коју смо и до сада неговали и развијали, у складу са препоруком Душка Радовића: ”Здрава, ведра, очувана деца – по сваку цену, па и по цену знања – то би морао бити племенити задатак васпитања.”Ових дана кључна реч је разговор. Сви причају о томе да треба разговарати и конструктивно решавати проблеме или бар смањивати могућност да они настану. Квалитетан разговор, а не осуђивање, критиковање, убеђивање, расправљање и неслушање. Ослушкујте ученике шта вам говоре. Чућете различите коментаре, јер долазе из различитих породица и различитих стилова васпитања. Ипак, позивајте их на разумевање уместо осуђивања. При том разумевање, не значи оправдање, поготово за нешто што се никако и никада не може оправдати.
Ученици и ми који се њима бавимо знамо да не можемо променити ово што се догодило, али да можемо учинити много тога да нам у школи буде пријатно и да будемо безбедни. Школе, између осталог, због тога и постоје. Да се млади образују, васпитавају и постају што бољи људи.
Ученици су жељни разговора, посебно о темама које се не тичу само лекција из предмета, већ животних лекција, актуелности. Подједнако су жељни да их неко чује и саслуша, активно слуша.
То је уједно и прилика да се боље упознамо.
2. Заговарајте и истичите праве људске вредности, јер ће једино оне сачувати наш свет и нас у њему. Љубав, истина, правда, поштење, уважавање, толеранција, емпатија, самоконтрола, ненасилна комуникација, стрпљење, часност, скромност, достојанство, захвалност, прихватање одговорности за сваку изговорену реч и понашање, солидарност и још много, много вредности наше, људске врсте.
3. Оснажите ученике који су превише забринути, уплашени, који не знају шта ће са својим проблемима и притисцима да се обрате психологу, у школи и ван ње или психијатру. То није знак слабости, никако срамота, али јесте прави пут и начин да очувају своје ментално здравље.
Пре двадесет и више година, када сам почела да радим са ученицима, један од мотива за образовно-васпитни рад са њима био ми је стих Љубивоја Ршумовића:
„Биће правде на свету
И знања и лепоте
ДЕЦА ће спасти планету
Од мржње и простоте“.
Наравно, не деца сама, препуштена сама себи, већ окружена добрим одраслим људима, васпитачима, који их воле, брину за њих, штите и уче правим вредностима. Сви одрасли, родитељи, учитељи, наставници, тренери, баке, деке, баш сви одрасли који учествујемо у њиховом васпитању.
И даље верујем у стих и децу, али само ако им ми одрасли на прави, несебичан, квалитетан начин помогнемо. Будемо уз њих и са њима. Посвећени свом важном, озбиљном и одговорном позиву. Ако их васпитавамо, бар да знамо да то чинимо добротом, стрпљењем и пре свега, личним примером.
Подсетимо се још једном, сви заједно, подсетимо и наше ученике да у школи влада нулта толеранција према насиљу било које врсте. Јер је то једини начин да школа и даље буде безбедно, пријатно и подстицајно место за рад, учење и дружење.
Желим да вам пружим подршку у раду са нашим ученицима после незапамћених трагедија у “нашем дворишту”. Злочини који су, без сумње и без изузетка, потресли и растужили све нас и наше друштво у целини.
Реакције свих, деце/ ученика и одраслих су различите, што је и очекивано. Емоције су помешане, туга, љутња, бес, жалост, неверица, разочарање, страх, забринутост, сумња…
Али сву ту различитост надјачава јединствена жеља да се више никада и нигде не понови и не догоди.
Да би жеља била остварива морамо се сви и укључити. Појачати васпитну улогу школе, коју смо и до сада неговали и развијали, у складу са препоруком Душка Радовића: ”Здрава, ведра, очувана деца – по сваку цену, па и по цену знања – то би морао бити племенити задатак васпитања.”Ових дана кључна реч је разговор. Сви причају о томе да треба разговарати и конструктивно решавати проблеме или бар смањивати могућност да они настану. Квалитетан разговор, а не осуђивање, критиковање, убеђивање, расправљање и неслушање. Ослушкујте ученике шта вам говоре. Чућете различите коментаре, јер долазе из различитих породица и различитих стилова васпитања. Ипак, позивајте их на разумевање уместо осуђивања. При том разумевање, не значи оправдање, поготово за нешто што се никако и никада не може оправдати.
Ученици и ми који се њима бавимо знамо да не можемо променити ово што се догодило, али да можемо учинити много тога да нам у школи буде пријатно и да будемо безбедни. Школе, између осталог, због тога и постоје. Да се млади образују, васпитавају и постају што бољи људи.
Ученици су жељни разговора, посебно о темама које се не тичу само лекција из предмета, већ животних лекција, актуелности. Подједнако су жељни да их неко чује и саслуша, активно слуша.
То је уједно и прилика да се боље упознамо.
2. Заговарајте и истичите праве људске вредности, јер ће једино оне сачувати наш свет и нас у њему. Љубав, истина, правда, поштење, уважавање, толеранција, емпатија, самоконтрола, ненасилна комуникација, стрпљење, часност, скромност, достојанство, захвалност, прихватање одговорности за сваку изговорену реч и понашање, солидарност и још много, много вредности наше, људске врсте.
3. Оснажите ученике који су превише забринути, уплашени, који не знају шта ће са својим проблемима и притисцима да се обрате психологу, у школи и ван ње или психијатру. То није знак слабости, никако срамота, али јесте прави пут и начин да очувају своје ментално здравље.
Пре двадесет и више година, када сам почела да радим са ученицима, један од мотива за образовно-васпитни рад са њима био ми је стих Љубивоја Ршумовића:
„Биће правде на свету
И знања и лепоте
ДЕЦА ће спасти планету
Од мржње и простоте“.
Наравно, не деца сама, препуштена сама себи, већ окружена добрим одраслим људима, васпитачима, који их воле, брину за њих, штите и уче правим вредностима. Сви одрасли, родитељи, учитељи, наставници, тренери, баке, деке, баш сви одрасли који учествујемо у њиховом васпитању.
И даље верујем у стих и децу, али само ако им ми одрасли на прави, несебичан, квалитетан начин помогнемо. Будемо уз њих и са њима. Посвећени свом важном, озбиљном и одговорном позиву. Ако их васпитавамо, бар да знамо да то чинимо добротом, стрпљењем и пре свега, личним примером.
Подсетимо се још једном, сви заједно, подсетимо и наше ученике да у школи влада нулта толеранција према насиљу било које врсте. Јер је то једини начин да школа и даље буде безбедно, пријатно и подстицајно место за рад, учење и дружење.
Јелена Младеновић, школски психолог
Правила понашања у Правно-пословној школи Ниш
Ја имам права
Разлике нас спајају - ПОСТЕР
Насиље и злостављање - ПОСТЕР
